У сусрет првом мају
Бивши радници и раднице некадашњих предузећа „Коштана“ из Врања и „Робне куће Београд“ позвали су на протест током марта и априла ове године, због заосталих зарада и неисплаћених отпремнина. Међутим, ова два примера само су последњи у низу вишедеценијске радничке побуне и борбе са циљем да им се исплати само оно што су зарадили и што им се дугује.
Незваничне процене броја радника-повериоца, односно радника и радница који имају потраживања према (бившем) послодавцу, су огромне. Неки извори наводе да је чак 100 000 људи у ситуацији да не могу да наплате заостале зараде и отпремнине. Многи од радника поседују и извршне судске пресуде у своју корист, изреке ових пресуда недвосмислено налажу да се радници морају исплатити, али се то не дешава, ни годинама након судских одлука.
Други, пак, део покрадених надничара није тражио правду пред судом, већ организовањем јавног и друштвеног притиска. Један део опљачканих, додуше, није урадио ни то, већ су се просто опростили од свог крваво зарађеног новца. Искуство које деле сви побројани, међутим, је да су суочени са одговором да за њих новца „нема“. Предузећа пропадају, одлазе у стечај, или пак „немају средстава, ни физичке имовине“ која би могла да се прода у извршном поступку, како би се радници наплатили.
Реформа извршног и стечајног поступка, у склопу шире реформе правосуђа после 2000. године, била је међу првим захтевима западних амбасада и „развојних“ агенција, чија је улога била у помагању спровођења реформи након слома социјализма. Народу се обећавао ефикаснији правосудни систем, брже наплате заосталих зарада и отпремнина, поред огромног скока у привреди и животном стандарду. Непуне две деценија након реформе, десетине хиљада радника и даље чека да им се исплате заостале зараде, отпремнине, камате и судским трошкови.
Уместо да се изменама Закона о извршењу (2011) и Закона о стечају (2009) уведу правни механизми којима би се најпре обештетили хиљаде радника и радница, десило се управо супротно. Радници-повериоци, односно радници којима се дугује, и даље чекају да се наплате. У стечајном поступку закон предвиђа да се радници исплаћују након хипотекарних повериоца (углавном банака), других привилегованих повериоца и чак након исплате „награда“ приватним стечајним управницима. Док се ови „приоритети“ намире, за раднике углавном не остане ништа.
У извршном поступку нема прописаних „исплатних редова“, али уместо њих се укоренила извршитељска пракса која даје предност богатим повериоцима. Тако су, на пример, радници фирме за обезбеђење „Ultima Linea Protect Team” из Београда 2011. године добили правоснажне и извршне пресуде да им послодавац дугује неисплаћене зараде, да би онда почев од 2013. године јавна извршитељка Александра Трешњев годинама избегавала да ове пресуде изврши, иако су радници сами нашли и доставили јој податке о имовини дужника из које могу да се наплате. Након седмогодишње „ефикасности“ Александре Трешњев, на тој истој имовини чију продају су тражили радници се 2020. године наплатила Рајфајзен Банка, преко другог извршитеља, за дуг по решењу из 2019. године, а радници са старијим дугом су остали без динара.
Један од расплета сукоба између радника и приватизованог правосуђа је да се држава (влада или локална самоуправа), услед јавног притиска, паушално умеша и исплати или обећава да ће исплатити један део новчаног потраживања, како би заташкала скандал. Од радника-повериоца се онда тражи да се одрекну дела зарађеног новца, али и камата и судских трошкова.
Међу најистрајнијима у борби за зарађено несумњиво су бивши радници пропалих (или уништених) нишких предузећа. Како наводе медији, радници су годинама протестовали сваког петка испред Градске куће у Нишу, да би локална власт коначно реаговала 2024. године, али невољно и недовољно.
„Ми смо радници опљачканих и уништених нишких предузећа, који имају извршне судске пресуде и не могу годинама да добију исплату. Годинама смо исцрпљивани и доведени у ситуацију да живимо чак и без струје, да нам долазе извршитељи“—навела је једна од радница-повериоца за Јужне Вести.
Након небројених протеста, седница скупштине града, разговора са надлежнима, па и тадашњом премијерком Брнабић и председником Вучићем, власт је одлучила да покраденима понуди „финансијску помоћ“. Оштећени би били исплаћени преко Центра за социјални рад или Управе Града Ниша, под условом да се одрекну камата и судских трошкова. „Програм помоћи“ је такође подразумевао да се исплата изврши у четири рате и да наследници оштећених радника и радница немају право на исплату „надокнаде“.
Многи од њих тада су се нашли у недоумици—да ли прихватити непотпуну правду, након оволико година напора или наставити борбу до последње паре. „Морам да се консултујем с адвокатом о томе да ли да то узмем или не. Нисам задовољан баш исплатом у четири рате. Ако идемо преко Уставног суда, све се исплаћује одједном. У великој сам дилеми. Друго, како да се одрекнем камате? Ако сам дужан неком 100 евра и дође ми извршитељ и то испадне 500-600 евра. Како онда на више од миллион динара без камате“—сликовито је описао један од радника-повериоца за Јужне Вести.
У фебруару месецу почела је исплата треће рате „надокнаде“ бившим радницима пропалих нишких предузећа. Међутим, хиљаде радника још увек чека на било какву исплату, за многе је још увек одговор—„нема“. Тачан број радника и радница којима се дугује је непознат, услед непостојања јавне евиденције, али и због тога што се нису сви јавно побунили.
Како тврде неки од представника покрадених радника, незанемарив број њихових бивших колега су нажалост и преминули. Ова чињеница наизглед објашњава потребу локалне власти у Нишу да као део „програма помоћи“ укључи и одрицање права наследника на исплату.
Неки од преминулих и старијих радника су имали и проблем такозваног „неповезаног стажа“. Деведесетих година прошлог века, друштвена предузећа су, из кризе изазване санкцијама и попуштања државне контроле, исплаћивала зараде без уплаћивања доприноса за пензиони и фонд за здравствено осигурање. Тадашња Служба друштвеног књиговодства (СДК) допуштала је друштвеним предузећима да противзаконито исплаћују зараде, а да истовремено нису уплатили доприносе својим радницима, како би људи приликом санкција имали било какве приходе. Међутим, оно што је почело као изнуђена опција за време рата и распада државе је значило да многе раднице и радници нису могли да добију пензију која им је припадала.
О улози страних инвеститора, западних амбасада и „развојних агенција“, банкарског лобија и других израбљивача у обликовању Закона о извршењу и обезбеђењу и стварању нове, посредничке-паразитске класе приватних извршитеља, писали смо на сајту Здружене акције Кров над главом. Мали милион трагичних и засењених судбина покрадених људи такође потврђује то да су законски оквири Републике Србије кројени према интересима најимућнијих, нарочито иностраног капитала, а на штету обичног човека.